Nije bila najupadljivija, niti najveća na polici. Nije bila ni jarkih boja.
Pored nje ležalo je dosta knjiga. Sve su se borile ispuniti svrhu svog postojanja i vrištale su svojim novim, drečavim koricama privlačeći pažnju kao prvačići u klupama željni dokazivanja pred učiteljicom.
No, ja sam izabrala baš nju. Ne znam kako. Iz prve nisam čak ni mogla pročitati naslov koliko je korica na tom mestu bila izguljena. Izvela sam svoj mali ritual- nasumice je otvorila, pročitala par redova, pomirisala i donela odluku o čitanju.
Bila je teška ta njegova knjiga. I, priznajem, nisam je lepo shvatila tada. Bila sam mala. Ali joj se vraćam stalno.
On je, znate, bio drugačiji. No, kako epitet drugačiji neretko implicira negativnu konotaciju biću dovoljno smela da na njegovo mesto s pravom postavim -slobodan. Bio je slobodan pred drugim i pred sobom. Radio je šta je voleo.
A znate, to breme slobode i različitosti nije lako nositi. Ni ovde ni tamo. Na poslednjoj praznoj strani one male, neupadljive, ali teške knjige našla sam stihove koji su o tome posvedočili. Tuđe stihove, ali itekako njegove.
Vrata škrinuše…
O, duše! O mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku cašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio…
O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!…
Il’ možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si – među bližnjima -”
Al’ zlo je, majko, biti međ njima!
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži…
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan… [Đura Jakšić, Ponoć]
U jednom danu sve je nestalo. Raspršila se sva ta sloboda. Dosta ljudi je plakalo. Ja sam zaplakala tek kad sam videla kako baka tužno plače. Sad samo ponekad krišom zaplačem oko ovog datuma. Autor te njegove knjige [Fridrih Niče] rekao je da kad neko umre ne žalimo za njim već za onim delom sebe koji u tom trenutku gubimo i za svim onim mogućnostima koje nam se gase. Možda je mogao da sačeka da porastem pa da pričamo o snu koji je živeo, ali ne, to ne bi bio taj san. Ostavio me je da tako slučajno saznajem iz rukopisa i njegovih knjiga. Ima dosta čari i u tome.
Mama kaže da smo isti. I u fizičkom i u mentalnom sklopu. Valjda zato što je ne slušam ništa. Ali znam da nosim njegovo ime i njegovu knjigu, više mi ništa i ne treba.
[30.7.1956.-1.7.1999.]
Nije to niš